Danas se u vestima često spominju AI data centri (Centri podataka veštačke inteligencije). Hajde da objasnimo šta oni, zapravo, znače.
Centri podataka za veštačku inteligenciju predstavljaju visokospecijalizovana čvorišta opremljena hiljadama najsavremenijih računara čiji je jedini zadatak obučavanje i pokretanje modela veštačke inteligencije. Arhitektonski gledano, to su nepregledne hale bez prozora, ispunjene kilometrima kablova i policama na kojima su smeštene umrežene računarske jedinice.
Za razliku od običnih servera koji čuvaju vaše elektronske poruke ili fotografije, ovi sistemi koriste namenske čipove ogromne snage koji rade neprekidno, prerađujući nezamislive količine podataka.
Njihova namena je dvostruka: prvo, oni služe za mukotrpnu „obuku“ modela veštačke inteligencije, gde mašina uči obrasce na osnovu informacija dostupnih u digitalnom obliku.
Drugo, zaduženi su za svakodnevnu obradu zahteva: svaki put kada postavite pitanje veštačkoj inteligenciji, vaš upit putuje do ovih hala, gde se u realnom vremenu donose odluke, prepoznaje govor, analiziraju medicinski snimci, upravlja kretanjem autonomnih vozila i tako dalje.
Glad za resursima
Iako veštačku inteligenciju često zamišljamo kao nešto neopipljivo što obitava u „oblaku“, za njen rad potrebni su resursi naše planete. Ovi centri su pre svega nezajažljivi gutači električne energije. Samo jedan veliki kompleks koristi struje kao osrednji grad. To stvara ogroman pritisak na električne mreže, pa dolazi do restrikcija ili skoka cena struje za građane, dok se energija za njihovo napajanje često crpi iz fosilnih goriva, uprkos obećanjima o „zelenoj“ tranziciji.
Pored struje, tu je i pitanje vode, koja je neophodna za hlađenje sistema. Budući da se procesori tokom rada greju do usijanja, postrojenja troše milione litara vode kako bi sprečila havarije na hardveru. U sušnim predelima, ovakvo rasipanje ugrožava opstanak stanovništva, jer ostaje manje vode za ljude i poljoprivredu.
Buka i otpor: Iskustva iz američkih gradova
Posebno zanimljiv, ali i uznemirujući aspekt rada ovih centara jeste zvuk koji ispuštaju. Stanovnici mnogih američkih gradova, naročito u saveznim državama poput Virdžinije koja je postala svetsko središte ovih postrojenja, sve glasnije se bune protiv svojih novih suseda. Ne radi se o uobičajenoj industrijskoj buci, već o neprestanom, niskofrekventnom zujanju koje proizvode džinovski ventilatori i rashladni uređaji.
Zvuk je dubok, monoton, čuje se neprestano i ljude dovodi do ludila. Obližnjim stanovnicima brujanje se „uvlači u kosti“, remeti im san i izaziva hroničnu uznemirenost.
Kobajagi govorimo o tehnološkom napretku, a sa druge strane život ljudi je sve složeniji.
Veličina
Kada govorimo o veličini, imamo tri grupe postrojenja:
-
Mali: veličina supermarketa.
-
Srednji: razmera tržnog centra ili veće fabrike.
-
Džinovski (megakompleksi): Prostiru se na površinama većim od deset hektara. Zamislite prostor od pedeset fudbalskih igrališta.
Osim samih hala, tu su i trafostanice, ogromni rezervoari i kilometri cevovoda. Dobijamo gradove unutar gradova. Nema čak ni novih radnih mesta, jer je za rad ovih čudovišta potreban mali broj radnika. Sve je automatizovano.
Lokalna zajednica trpi buku i zagađenje, dok sav profit ide u ruke nekoliko najmoćnijih svetskih korporacija.
Uprkos otporu i ekološkim izazovima, AI data centri su neminovnost. Biće ih sve više i više i na to moramo da se naviknemo. Kao što su nekada fabrike i termoelektrane menjale izgled gradova, čovečanstvo će morati da nauči da živi sa ovim monstruoznim tvorevinama.