Ako vam se ponekad učini da je budućnost iz naučnofantastičnih filmova još uvek daleko, dovoljno je da pogledate sopstveni telefon. Jedan pogled, kratak dodir prsta i uređaj se otključava. Bez ključa, bez šifre, bez pitanja. Biometrija nas je, gotovo neprimetno, već „pročitala“ i uvela u svakodnevicu.
Ono što je nekada pripadalo svetu špijunskih romana i visokobezbednih laboratorija, danas je prisutno u džepovima, bankama, zgradama i aerodromima. Za jedne je to spasenje od zaboravljenih lozinki, za druge korak ka društvu u kome lice postaje trajna propusnica.
Pa ipak, između straha i oduševljenja, ostaje pitanje: kako biometrija zaista funkcioniše i koliko smo u tom procesu bezbedni?
Biometrijom se nazivaju biometrijski podaci: oni koji su povezani sa fizičkim karakteristikama osobe. Tu spadaju:
-
Fotografija lica;
-
Snimak glasa;
-
Otisak prsta;
-
Šara irisa oka.
Postoji i “egzotika” poput DNK, mikropokreta ili načina hodanja, ali to spada u domen državne bezbednosti i retko se sreće u običnom životu, barem za sad.
Kada se govori o radu sa biometrijom, misli se na rad sa digitalnom kopijom tih podataka. Da bi se to ostvarilo, biometriju morate “predati”: fotografisati se, izdiktirati određene fraze u mikrofon, uz davanje saglasnosti za obradu tih podataka, dati otisak prsta ili pustiti nekoga da vam uslika oko.
Čemu sve to služi?
Ideja je jednostavna: sistem treba da proveri da li ste zaista vi. Ne da li imate karticu, papir ili zapamćenu šifru, već da li ste fizički prisutni kao osoba kojoj je pristup dozvoljen.
U praksi to znači da možete da uđete u zgradu bez ključa, platite neki proizvod svojih licem ili prođete kroz aerodromsku kontrolu brže nego ranije. Institucije biometriju uvode kako bi smanjile gužve i greške, ali i da bi podigle nivo bezbednosti. Jer kartica može da se izgubi, a lozinka da se otkrije. Lice, bar u teoriji, ostaje vaše.
Kako biometrija potvrđuje identitet?
Zamislimo da smo već dali biometrijske podatke svojoj banci, što će verovatno biti mogućnost i u Srbiji. Odemo u prodavnicu i treba da platimo račun svojim „licem“. Proces teče ovako:
- Na kasi biramo opciju plaćanja biometrijom.
- Sistem uključuje kameru, i snima.
- Taj snimak se dodatno obrađuje i šalje na server.
- Server proverava da li takav korisnik postoji u bazi i, ako postoji, potvrđuje kupovinu.
- Prodavnica dobija potvrdu i izdaje račun.
Slična logika važi i u svim ostalim situacijama. Sistem šalje i prima podatke, upoređuje ih i na osnovu toga donosi odluku.
Bezbednost podataka
Čuvanje biometrijskih podataka u njihovom izvornom obliku, poput običnih fotografija ili snimaka glasa, predstavlja ozbiljan bezbednosni i pravni problem, jer je reč o osetljivim ličnim podacima. Zbog toga se na serverima ne čuvaju sirovi zapisi, već isključivo njihovi zaštićeni, šifrovani oblici.
Radi dodatne zaštite, biometrijski podaci se dalje obrađuju i pretvaraju u numeričke zapise, to jest dugačak niz brojeva, takozvane vektore, koje sistem koristi za prepoznavanje identiteta. Iz tih zapisa nije moguće povratno dobiti originalnu fotografiju ili glas, pa čak i u slučaju neovlašćenog pristupa napadač ne bi mogao da utvrdi kako osoba zapravo izgleda. Drugim rečima, morao bi da ima i algoritam za dešifrovanje.
Moguće je da se izgled lica ili karakteristike glasa promene zbog povrede, bolesti ili hirurškog zahvata. Kada se to dogodi, ranije sačuvani biometrijski zapisi više ne odgovaraju i potrebno je ponovo izvršiti biometrijsku registraciju. Iako savremeni sistemi, poput neuronskih mreža, mogu da pretpostave da ste to ipak vi, čak i da ste se operisali, ipak je pouzdanije da vas ponovo skeniraju.
Možemo li prevariti biometrijsku kameru?
Poušaji obmane biometrijskih sistema nisu novost. Fotografije, snimci sa mobilnih telefona, maske, pa čak i takozvani „deepfake“ duboki lažnjaci povremeno se pominju kao načini da se kamera zavara. Ipak, takvi trikovi uglavnom prolaze samo kod jednostavnih i slabo zaštićenih sistema, koji proveravaju isključivo da li se ispred objektiva nalazi lice.
Savremena biometrija ide mnogo dalje. Kamera ne registruje samo crte lica, već prati niz sitnih, gotovo neprimetnih signala: treptaje, mikropokrete, način na koji se svetlost odbija od oka, dubinu slike i reakcije lica u realnom vremenu. Drugim rečima, sistem ne pokušava samo da utvrdi sličnost, već da proveri da li se ispred njega nalazi živa osoba, prisutna u tom trenutku.
Zbog toga se filmske i internet-legende o lakom varanju biometrije najčešće ne potvrđuju u praksi. Fotografija ne reaguje, snimak ne menja ponašanje, a maska pre ili kasnije otkriva svoju veštačku prirodu. Čak i najnaprednije digitalne imitacije često ne uspevaju da prevare algoritme obučene da prepoznaju ono što ljudsko oko ne uočava.
Privatnost se gubi zauvek?
Često se može čuti strah da će nas tehnologija „digitalizovati“ i potpuno ogoliti naše lične podatke. Međutim, u praksi se to već odavno dešava našom sopstvenom voljom. Svakodnevno objavljujemo fotografije na društvenim mrežama, snimke glasa i video-zapise, neretko uz puno ime, mesto boravka i druge lične podatke.
U poređenju s tim, biometrija koja se koristi za potvrdu identiteta projektovana je sa znatno višim nivoom zaštite. Takvi podaci se ne čuvaju u izvornom obliku, već u kriptovanoj i tehnički obrađenoj formi, što ih čini bezbednijim od sadržaja koji sami javno delimo na internetu.
U svakom slučaju, ako ne želite da delite biometrijske podatke, imate pravo da to odbijete. Međutim, ostaje otvoreno pitanje koliko će ta mogućnost zaista postojati u budućnosti i da li ćemo u nekom trenutku moći da izbegnemo ovakve oblike nadzora.