Uvod
Zamislite grad u kojem iznad krovova lete vozila, deluje kao prizor iz knjiga naučne fantastike. Umesto kolona i čekanja na raskrsnicama, otvara se čitav jedan sloj kretanja u visinu. Ipak, kada se ova vizija prevede u tehničke i društvene parametre, postaje jasno da pred njom stoji čitav niz prepreka.
1.Kapacitet baterija
Današnje baterije sadrže oko 250–300 vat-časova po kilogramu. Za letelicu tešku oko 900 kilograma potrebno je više od 150 kilovat-časova da bi mogla da leti samo dvadesetak minuta uz uspravno poletanje.
Takva baterija sama bi težila oko 600 kilograma — gotovo kao manji automobil.
Zamislimo prizor: Leteći taksi stoji na krovu jedne tržne zgrade. Propeleri se zavrte, instrumenti pokazuju da je preostalo svega 18 minuta pogona. Vetar se pojačava, ruta se produžava. Pilot ili upravljačka sprava iznenada mora da računa: da li će biti dovoljno energije do sledeće platforme?
2. Kretanje iznad grada: kako izbeći sudare u vazduhu?
Zamislimo Beograd u kojem hiljade ljudi svakoga dana koristi letelice koje polaze sa krovova. Na visini od 150 do 200 metara kreću se brzinom od 120 kilometara na sat, kroz zamišljene „vazdušne ulice“.
I onda se pojavi problem: dve letelice prilaze jedna drugoj na manje od 50 metara, zaštitni sistemi moraju u deliću sekunde da jednu podignu a drugu spuste, a treća nailazi sa strane. Dovoljna je kratka smetnja u uređajima za usmeravanje ili ispad satelitskog navođenja da dođe do udesa iznad zgrada — a posledice bi bile daleko teže nego na drumu.
3. Pravna praznina
Ako letelica sleti vanredno na krov škole — ko odgovara? Ako padne u dvorište zgrade — da li je kriv proizvođač, pružalac usluge ili sam upravljač? Nijedan pravni sistem još nema pravila za letove iznad naseljenih mesta.
Ko će da izdaje vozačke dozvole za tako nešto? Da li će biti vozačkih dozvola ili će automobili da lete sami?
4. Mesta za poletanje i sletanje
Čak i kada letelica može da poleti uspravno, potreban joj je prostor. Platforma za dve letelice zauzima najmanje 300 kvadratnih metara. Za bezbedno podizanje potrebno je još 20–30 metara slobodnog prostora u krugu.
Zamislimo krovove zgrada: na desetak zgrada pojavljuju se metalne ploče sa ogradama i svetlosnim obeležjima. Pri sletanju, propeleri podižu prašinu, kese, pa i sitne predmete sa terasa. Grad dobija izgled mreže malih uzletišta.
4. Buka
Električni propeleri stvaraju 70–90 decibela — glasno skoro kao motor na manjem gasu.
Zamislimo trenutak sletanja: stakla na susednoj zgradi blago zatrepere, razgovori se prekidaju, a mlaz vazduha diže prašinu. Ako bi letelice postale uobičajene, ovaj zvuk bio se stalno čuo.
Zaključak: između opreza i umerenog optimizma
Iako leteća vozila danas deluju kao prizor na granici mašte i stvarnosti, ne treba izgubiti iz vida da se napredak često razvija sporo — pa onda naglo. Pre dvadeset godina električni automobil izgledao je kao skupa novotarija; danas je uobičajen prizor.
Baterije postaju lakše i izdržljivije. Upravljački uređaji sve pouzdaniji. Gradovi sve bolje razumeju kako da uvedu nove vidove kretanja. Možda masovno letenje iznad grada neće doći odmah — ali sve više deluje kao izvesna budućnost, a ne kao nejasna zamisao.
Ako se razvoj nastavi sadašnjim tempom, već tokom ovog veka mogli bismo da doživimo gradove u kojima se ljudi prevoze ne samo drumom nego i vazduhom: tiho, bezbedno i pristupačno. Nebo tako polako prestaje da bude granica — i postaje novi put.