Pitanje preobražaja školstva pod uticajem digitalnih tehnologija postavlja se iz godine u godinu sa sve većom hitrinom. Ekrani se polako, ali neumitno, nastanjuju u učionicama; umesto šuštanja hartije i listanja knjiga, sve je prisutnije klizanje prsta po ekranu. Na prvi pogled, pravac je jasan: napredak je neminovan i potpuni prelazak na digitalne formate deluje kao gotova stvar. Međutim, dublji uvid u pedagošku praksu pokazuje da stvarnost nije tako jednostavna.
Privid napretka
Danas celokupno školsko gradivo može stati na jedan prenosivi uređaj. Udžbenici, atlasi i zbirke zadataka postaju digitalni, uvek dostupni i tehnički besprekorni. Ipak, postavlja se suštinsko pitanje: da li samo učenje time postaje bolje?
Studije u oblasti obrazovne psihologije ukazuju na to da digitalni mediji često podstiču fragmentisano, to jest iscepkano čitanje i površnu obradu informacija. Ovo je naročito izraženo kada se ekrani koriste kao potpuna zamena za klasične materijale, a ne kao njihova smislena dopuna.
Izvor: OECD, Students, Computers and Learning: Making the Connection, 2015.
Nestanak usredsređenosti
Nad papirom razmišljamo sporije, ali dublje i detaljnije. Istraživanja pokazuju da čitanje sa štampanog teksta olakšava razumevanje složenih sadržaja, jer čitalac stiče jasniju predstavu o strukturi teksta i njegovom mestu u celini. Taj prostorni osećaj, svest o tome gde se određena informacija nalazi na stranici ili unutar korica knjige, igra ključnu ulogu u dugoročnom pamćenju.
Istraživači sa norveškog Univerziteta za nauku i tehnologiju (NTNU) i Univerziteta u Stavangeru utvrdili su da učenici koji čitaju sa papira ostvaruju značajno bolje rezultate na testovima razumevanja nego njihovi vršnjaci koji isti tekst čitaju sa ekrana.
Izvor: Mangen, Walgermo & Brønnick, Reading linear texts on paper versus computer screen, International Journal of Educational Research, 2013.
Hvatanje beleški i njihovo razumevanje
Razlika između pisanja rukom i kucanja beleški nije samo tehničke prirode; ona je kognitivna. Istraživanje sprovedeno na univerzitetima Prinston i UCLA pokazalo je da studenti koji pišu rukom bolje razumeju gradivo. Razlog leži u procesu selekcije: pošto je pisanje rukom sporije, ono primorava učenika da obrađuje informacije u realnom vremenu i izdvaja suštinu. Tastatura, s druge strane, omogućava mehaničko prepisivanje, hvatanje beleški „od reči do reči“, bez dubljeg promišljanja o napisanom.
Autori studije zaključuju da upravo to sporije zapisivanje podstiče aktivno mišljenje, što direktno utiče na kvalitet usvojenog znanja.
Izvor: Mueller & Oppenheimer, The Pen Is Mightier Than the Keyboard: Advantages of Longhand Over Laptop Note Taking, Psychological Science, 2014.
Digitalna brzina i rasuta pažnja
Ekrani nude brzinu, ali ona često dolazi po cenu koncentracije. Brojna istraživanja upozoravaju da prisustvo digitalnih uređaja u učionici značajno povećava rizik od ometanja pažnje. Čak i kada se koriste u obrazovne svrhe, ekrani ostaju kapija ka igrama i zabavnim sadržajima kojima se deca teško odupiru.
Metaanaliza objavljena u časopisu Educational Psychology Review ukazuje na to da intenzivna upotreba digitalnih uređaja može negativno uticati na dubinsko učenje, naročito kod učenika mlađeg uzrasta, kod kojih se samoregulacija pažnje još uvek razvija.
Izvor: Delgado i dr., Don’t throw away your printed books: A meta-analysis on the effects of reading media on reading comprehension, 2018.
Neophodan oprez
Digitalni alati nesumnjivo imaju svoje mesto u savremenom obrazovanju. Problem nastaje tek kada se puka zamena papira ekranom proglasi napretkom po sebi. Najnoviji globalni izveštaji pozivaju na oprez i naglašavaju da tehnologija u obrazovanju mora biti u službi pedagoga, a ne njegova zamena.
Istraživanja sve češće sugerišu da najbolji rezultati dolaze iz kombinovanog pristupa. Digitalni sadržaji služe kao interaktivna podrška i izvor informacija, dok papir i pisanje rukom ostaju temelj razumevanja, analize i pamćenja.
Dodatni izvor: UNESCO, Global Education Monitoring Report: Technology in education: A tool on whose terms?, 2023.
Škola budućnosti, ukoliko želi da ostane mesto ozbiljnog promišljanja, ne bi smela da se odrekne sveske i olovke. Znanje se, naime, ne meri brzinom procesora, već sposobnošću ljudskog uma da misao zadrži, obradi i duboko usvoji.