U digitalnom svetu strpljenje je postalo retkost. Savremeni korisnik interneta danas ne meri vreme u minutima, već u delićima sekunde. Ako se stranica ne učita gotovo odmah, ako video ne krene bez zastoja, ako odgovor ne stigne istog trenutka – pažnja se gubi. Jedan kratak prekid, kraći od treptaja oka, dovoljan je da se okrenemo nečemu drugom.
Ali problem više nije samo u tehnologiji. Prava promena dogodila se u načinu na koji razmišljamo.
Brzina kao nova norma
Internet nas je naučio da sve mora biti trenutno. Vest mora da se pojavi odmah, objašnjenje da stane u nekoliko redova, zaključak da bude jasan bez napora. Dug tekst se preskače, spor video se zatvara, sadržaj koji zahteva koncentraciju ostaje nepročitan.
Zbog toga se menja i način na koji se sadržaj proizvodi. Naslovi postaju sve glasniji, poruke kraće, a forma često važnija od suštine. Bitno je privući pažnju u prvih nekoliko sekundi – jer kasnije, najčešće, više nema kome da se govori.
Površnost kao svakodnevno stanje
Cena ove brzine postaje sve očiglednija. Naviknuti na kratke forme i brze informacije, gubimo sposobnost da se zadržimo na jednoj temi. Čitamo naslove, ali ne i tekstove. Prelazimo preko složenih objašnjenja. Umesto razumevanja, zadovoljavamo se utiskom.
Sve teže proučavamo nešto detaljno i duboko. Strpljivo čitanje, promišljanje i povezivanje ideja postaju napor. Pažnja nam se rasipa, misli skaču s teme na temu, a osećaj stalne zauzetosti često ne prati stvarno znanje.
Mozak u režimu skrolovanja
Ovim fenomenom bavi se i poznata knjiga Plitko: što Internet čini našem mozgu američkog autora Nikolasa Kara. Kar upozorava da stalna izloženost brzom, fragmentisanom sadržaju menja naše kognitivne navike. Mozak se prilagođava brzini, ali gubi dubinu.
Prema njegovoj tezi, internet nas podstiče da informacije „skeniramo“, umesto da ih razumemo. Umesto koncentracije, razvijamo refleks brzog reagovanja. Umesto pamćenja, oslanjamo se na stalnu dostupnost podataka. Tako se, neprimetno, udaljavamo od sposobnosti da mislimo sporije, temeljitije i analitičnije.
Jesmo li zanavek otupaveli?
Ovakav način razmišljanja ne ostaje zatvoren u digitalnom prostoru. Prenosi se i na svakodnevni život. Razgovori se prekidaju obaveštenjima sa telefona, posao se obavlja u fragmentima, a čak i slobodno vreme često provodimo u stanju rasute pažnje.
U društvu koje ne trpi pauzu, sporost se doživljava kao slabost. A upravo su sporost, fokus i strpljenje nekada bili osnova učenja, razumevanja i stvaranja.
Internet će nastaviti da ubrzava. Tehnologija neće stati. Ali pitanje ostaje otvoreno: hoćemo li mi pronaći način da sačuvamo sposobnost dubokog razmišljanja, ili ćemo se trajno naviknuti na svet u kojem ni treptaj oka nije dovoljno kratak da zadrži našu pažnju? Šta to onda znači ne samo za ljudski mozak nego za celo društvo?