U vremenu kada se društvene mreže predstavljaju kao nova javna tribina, pojavio se i pojam koji upozorava na jednu neobičnu pojavu savremenog doba – slaktivizam. Reč je o kovanici nastaloj od engleskih izraza slacker (lenjivac) i activism (aktivizam), a označava ponašanje u kome se društveni angažman svodi na nekoliko klikova mišem ili dodira prsta po ekranu.
Na prvi pogled, sve izgleda ohrabrujuće: hiljade ljudi podržavaju neku inicijativu, dele objave, potpisuju onlajn peticije, pristupaju grupama i izražavaju negodovanje u komentarima. Međutim, postavlja se pitanje – da li je to dovoljno? Kritičari slaktivizma smatraju da takva aktivnost često zamenjuje stvarno delovanje. Umesto izlaska na teren, organizovanja, razgovora sa nadležnima ili konkretnog pritiska na donosioce odluka, mnogi ostaju za ekranom, uvereni da su svoj deo posla obavili samim tim što su kliknuli „sviđa mi se“.
U praksi, broj lajkova i članova grupe ne mora nužno da znači i stvarnu promenu. Pravi društveni pomaci najčešće zahtevaju istrajnost, lično zalaganje i prisustvo u stvarnom svetu. Peticije bez daljeg angažmana neretko ostaju samo statistika, a virtuelna podrška bez konkretnih koraka brzo se zaboravlja.
Zanimljiv primer naveo je danski psiholog Anders Kolding Jorgensen, koji je sproveo svojevrsni društveni eksperiment. On je formirao Fejsbuk grupu sa ciljem „spasavanja“ poznate fontane u Kopenhagenu od navodnog rušenja. Za kratko vreme grupa je okupila oko 27.000 pristalica. Ipak, ispostavilo se da fontana uopšte nije bila ugrožena – niti je postojala namera da se sruši, niti je bila izvan sistema zaštite kulturnih dobara. Veliki broj ljudi podržao je inicijativu, ali se gotovo niko nije potrudio da proveri osnovne činjenice. Eksperiment je ukazao na spremnost korisnika da simbolično podrže neku ideju, bez dubljeg interesovanja za stvarno stanje stvari.
Ipak, nije sve tako jednostavno. Postoje i oni koji smatraju da je pojam slaktivizma preterano kritičan i da potcenjuje snagu interneta kao sredstva organizovanja. Društvene mreže, tvrde oni, mogu biti prvi korak ka ozbiljnom angažmanu – mesto gde se ljudi povezuju, razmenjuju informacije i dogovaraju konkretne akcije. U tom smislu, virtuelna podrška ne mora biti kraj angažmana, već njegov početak.
Bilo kako bilo, ostaje činjenica da savremene tehnologije mogu stvoriti varljiv osećaj ispunjene građanske dužnosti. Lako je steći utisak da smo doprineli promeni, iako smo učinili tek minimalan napor. Upravo zato važno je razlikovati simboličnu podršku od stvarnog delovanja i zapitati se da li smo spremni da korak iz virtuelnog prostora prenesemo u stvarni život.
Jer društvene promene, ma koliko započinjale na internetu, najčešće se potvrđuju – na terenu.