Kompanija OpenAI, tvorac čuvenih modela veštačke inteligencije, nedavno je objavila dokument „Industrijska politika za doba inteligencije“. U njemu se iznosi vizija budućnosti u kojoj dominira veštačka superinteligencija, koja će biti pametnija od čoveka. Autori dokumenta predlažu kako bi trebalo da organizujemo društvo u takvim okolnostima. Iako su ti predlozi obavijeni retorikom opšteg napretka, iz ugla nerazvijenih zemalja oni deluju, u najmanju ruku, upitno.
1. Javni fondovi i poreska reforma
Predlaže se osnivanje američkog „Javnog fonda za bogatstvo“, koji bi ulagao u kompanije iz oblasti veštačke inteligencije, dok bi se ostvarena dobit raspodeljivala građanima. Drugim rečima, svako bi imao udeo u zaradi tog fonda. Uporedo s tim, zagovara se veće oporezivanje kapitalne dobiti najbogatijih, kao i uvođenje poreza na automatizovani rad, kako bi se obezbedili prihodi za najsiromašnije slojeve društva.
Međutim, teško je poverovati da će dobit iz fonda, smeštenog u Silicijumskoj dolini, ikada stići do radnika u Srbiji, Africi ili Latinskoj Americi. Mnogo je verovatnije da je reč o mehanizmu dodatne koncentracije bogatstva u rukama onih koji upravljaju algoritmima. Istovremeno, postoji opasnost od digitalnog kolonijalizma, u kojem male zemlje gube ekonomsku i političku autonomiju, dok ključne odluke donose velike sile u kojima su sedišta tehnoloških kompanija.
2. Radna nedelja od 32 sata
Dokument zagovara uvođenje četvorodnevne radne nedelje bez smanjenja plata. Polazi se od pretpostavke da će veštačka inteligencija povećati produktivnost i smanjiti troškove, čime bi se oslobodila sredstva za ulaganje u zdravstvo i penzioni sistem. Radnici koji ostanu bez posla bili bi preusmereni ka zanimanjima koja zahtevaju neposredan ljudski kontakt, poput brige o deci ili starijima.
Iako ideja skraćenog radnog vremena zvuči privlačno, njena primena neće biti ista u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Verovatnije je da će bogati posedovati pametne mašine, dok će siromašni postati uslužni sloj, zadužen za fizičke poslove tamo gde se automatizacija još ne isplati.
3. Energetika i infrastruktura
Kompanija insistira na hitnom proširenju energetske mreže i izgradnji velikih centara za obradu podataka. Navodi se da bi ti centri trebalo „sami da finansiraju sopstvenu potrošnju energije“, kako ne bi opterećivali domaćinstva, dok bi zauzvrat donosili nova radna mesta i poreske prihode.
Upravo ovde se nazire jedna od najvećih opasnosti. Veštačka inteligencija zahteva ogromne količine električne energije i vode za hlađenje servera, a da i ne pominjemo rudna bogatstva i minerale.
4. Bezbednost i kontrola
Značajan deo dokumenta posvećen je bezbednosti. Predlaže se uspostavljanje tzv. „AI trust stack“-a, sistema za praćenje porekla digitalnog sadržaja, kao i strogi protokoli za kontrolu najmoćnijih modela, radi sprečavanja bioloških i sajber pretnji. Takođe se predlaže formiranje globalne mreže institucija koje bi koordinisale delovanje u vanrednim situacijama.
Međutim, pod plaštom bezbednosti može se prepoznati tendencija ka učvršćivanju monopola. OpenAI i slične kompanije nastojale bi da određuju koji su modeli „opasni“ i ko ima pravo da ih koristi. Za zemlje u razvoju to bi značilo trajno ograničenje u razvoju sopstvenih naprednih tehnologija, koje bi lako mogle biti proglašene bezbednosnim rizikom. Takav pristup podseća na klasične kolonijalne obrasce: gotov proizvod se prodaje pod tuđim uslovima i nadzorom, dok se lokalni razvoj sputava pod izgovorom „odgovornosti“.
Zaključak
Strategija kompanije OpenAI deluje kao pokušaj da se unapred oblikuje svet u kojem će nekolicina tehnoloških korporacija iz jedne države imati dominantan uticaj. Obećanja o raspodeli dobiti i kraćem radnom vremenu zvuče privlačno samo ukoliko se zanemari dosadašnja praksa tih istih kompanija, obeležena narušavanjem privatnosti, dominacijom nad tržištem i izbegavanjem šire društvene odgovornosti.