Iako nam tehnološki giganti godinama obećavaju svet u kojem ćemo tokom vožnje do posla bezbrižno čitati novine ili spavati, stvarnost na drumovima pokazuje da je put do potpune autonomije popločan nepredviđenim preprekama, softverskim greškama i, paradoksalno, ogromnim ljudskim radom. Dok nas reklame uveravaju u nepogrešivost mašinskog mozga, iza zavese se odvija borba sa zakonima fizike, nepredvidivom prirodom i nepoverenjem javnosti koje raste sa svakim novim incidentom.
Prvi problem: Kamere ili laseri
Unutar same industrije ne postoji saglasnost oko toga kako bi jedan automobil uopšte trebalo da “vidi” svet oko sebe, što dovodi do potpuno različitih nivoa bezbednosti i troškova proizvodnje.
Kompanija Tesla, pod vođstvom Ilona Maska, odlučila se za pristup koji se oslanja isključivo na kamere, tvrdeći da je to dovoljno jer i ljudi voze koristeći samo oči. Međutim, stručna zajednica ovo smatra kockanje, jer kamere gube funkciju u uslovima magle, direktnog sunčevog odsjaja ili potpunog mraka. Kako prenosi portal Verge, inženjeri upoređuju ovaj sistem sa vozačem kojem je jedna ruka vezana iza leđa, jer kamerama nedostaje precizna informacija o dubini prostora koju pruža ljudski mozak.
S druge strane, Guglova sestrinska firma Vejmo (Waymo) ne prepušta ništa slučaju i svoja vozila oprema izuzetno skupim i složenim sistemom koji uključuje LiDAR (laserski radari koji kreiraju trodimenzionalnu sliku okoline), klasične radare i čak 29 kamera. Iako je ovaj sistem neuporedivo bezbedniji jer omogućava vozilu da “vidi” kroz mrak i precizno odredi udaljenost svakog objekta, on je mnogo skup pa se postavlja pitanje da li će obični korisnici ikad moći da ga priušte?
Ko zapravo upravlja “autonomnim” vozilima?
Najveća iluzija modernog doba jeste da su ovi automobili zaista samostalni, dok u stvarnosti iza njih stoji čitava logistička mašinerija sastavljena od hiljada ljudi bez kojih bi se sistem urušio za nekoliko sati.
Prvi problem je održavanje same tehnologije. Ova vozila posle vožnje odlaze u ogromne depoe u kojima čete radnika peru i glancaju svaku kameru i senzorsko staklo, jer samo jedna mrlja od blata ili zasušena kap kiše može da oslepi sistem i izazove sudar. Pored fizičkog održavanja, tu je i podrška na daljinu; kada se Vejmo vozilo zbuni pred nekom preprekom, poput običnog saobraćajnog čunja, u pomoć priskaču operateri, koji preko monitora preuzimaju kontrolu i govore mašini kuda da prođe.
Postavlja se logično pitanje: kakva je to ušteda ako umesto jednog vozača u kabini sada imamo inženjere, čistače i daljinske operatere koji moraju da bde nad vozilom u svakom trenutku?
Vremenske neprilike i nepredvidivi “granični slučajevi”
Kompjuteri su odlični vozači dok je vreme sunčano, a putevi savršeno obeleženi, ali čim se pojave prvi znaci zime, ili se na rupu pojavi rupa tehnologija kapitulira pred prirodom.
Sneg i niske temperature su, prema priznanju samih inženjera Vejma, prepreka koja još uvek nije savladana. Pahulje snega stvaraju takozvani “šum” u laserskim senzorima, zbunjujući mašinu koja svaku pahulju detektuje kao čvrst predmet, dok led i sneg na kolovozu brišu saobraćajne trake, ostavljajući automobil bez ijedne smernice u prostoru.
Problem predstavljaju i ekstremno retke situacije, poznate kao “granični slučajevi”, u kojima mašina nema prethodno iskustvo na osnovu kojeg bi donela odluku. Primera radi, kako bi se auto snašao ako naiđe na kamion koji prevozi stabla drveća ili na osobu u invalidskim kolicima koja nasred raskrsnice juri odbeglu domaću životinju? Dok bi čovek instinktivno razumeo kontekst i usporio, kompjuter koji se prvi put susreće sa takvim prizorom često reaguje potpunim blokiranjem ili nepredvidivim manevrom koji ugrožava ostale učesnike.
Bezbednosni propusti i otpor zajednice
Incidenti na terenu ozbiljno su poljuljali poverenje javnosti, a aktivisti širom Amerike već su počeli da pružaju otpor digitalnoj transformaciji ulica.
Beleže se zastrašujući propusti; Teslina vozila su u testovima ignorisala zaustavljene školske autobuse i ulazila u suprotan smer, dok je kompanija Kruiz (Cruise) morala privremeno da povuče celu flotu iz San Franciska nakon što je njihovo vozilo vuklo povređenu ženu po asfaltu nekoliko metara. Posebno potresan primer koji navode strani mediji je slučaj u kojem je Vejmo vozilo pregazilo lokalnu mačku, ljubimca naselja, što je izazvalo bes građana koji ne žele da njihove ulice budu poligon za testiranje nedovršenog softvera. Kao vid protesta, stanovnici su otkrili da ako stavite običan saobraćajni čunj na haubu robotaksija, on se zbuni i stane nasred raskrsnice.
Gde je granica automatizacije?
Iako se čini da smo stigli do cilja, stručnjaci upozoravaju da je poslednjih jedan odsto puta do potpune autonomije zapravo teže od svega što je do sada urađeno.
Prava budućnost samovozećih sistema, prema svemu sudeći, ne leži u haotičnim gradskim jezgrima, već u strogo kontrolisanim, izolovanim sredinama. U rudnicima, lukama i velikim zatvorenim skladištima, gde nema pešaka, dece i nepredvidivih vozača, samovozeći kamioni već sada obavljaju posao bez greške. Za ostatak sveta, čini se da će volan još dugo ostati u rukama čoveka.