Prva računarska lozinka osmišljena je 1961. godine na Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT). Ipak, istorija je pamti i po tome što je gotovo istovremeno bila ukradena.
Početkom šezdesetih, na MIT-u je razvijen CTSS (Compatible Time-Sharing System), jedan od prvih sistema koji je omogućavao istovremeni rad više korisnika. Računari su tada zauzimali čitave prostorije, a studenti i profesori su dobijali strogo ograničene termine za rad.
Da bi zaštitio privatnost podataka na zajedničkoj mašini, rukovodilac projekta Fernando Korbato (Fernando Corbató) je 1961. godine uveo lozinke.
Zaštite nije ni bilo, jer su se sve lozinke čuvale u običnom tekstualnom dokumentu. Njega je 1962. godine, listajući sistemske fajlove, slučajno pronašao postdiplomac Alan Šer (Allan Scherr).
Šer je odštampao spisak i lozinke koristio da bi se prijavljivao na tuđe naloge kada mu ponestane sopstvenog vremena. Njegove upade niko nije primetio, sve dok on sam nije priznao šta je uradio i to decenijama kasnije.
Dok je Šer krao vreme, jedan od kolega je lozinke koristio za zabavu. On se prijavljivao na nalog Roberta Fana (Robert Fano), jednog od čelnika projekta, i ostavljao mu poruke koje su delovale kao da ih šalje sam sistem.
Fano je bio ubeđen da je računar „opametio“ ili da je razvio drsku ličnost, jer mu je mašina ispisivala poruke poput: „Dobro jutro, Roberte, zašto si danas tako spor?“. Zanimljivo kako je još u to vreme profesor bio spreman da poveruje da je mašina dobila svest.
Treći istraživač bio je praktičniji. Pošto je procesorsko vreme tada bilo ekstremno skupo, on je sistematski koristio tuđe sate za svoje složene proračune. Upravo je on razotkriven, jer su neslaganja u potrošnji budžeta postala previše očigledna upravi instituta.
Niko od aktera nije kažnjen niti izbačen sa studija. U to pionirsko doba, ovakvi incidenti su smatrani „sistemskim greškama“, a ne kriminalom. Naučnici su shvatili da problem nije u „bezobraznim studentima“, već u samoj arhitekturi sistema koja nije imala nikakvu zaštitu.
Ovaj događaj je direktno uticao na to da se kasnije uvede enkripcija, pretvaranje lozinki u nerazumljive nizove karaktera koje niko, pa ni administratori, ne može da pročita u običnom tekstu.