Muzika na daljinu nije ništa novo
Danas mislimo da je slušanje muziku na daljinu došlo sa savremenim pametnim uređajima, ali istorija govori drugačije: još 1881. godine ljudi su slušali operu kilometrima daleko od pozornice, u istom trenutku kada orkestar zasvira i pevač zapeva, što zvuči neverovatno, ali je itekako istinito.
Kako je Pariz slušao operu preko žice?
Te godine je francuski pronalazač Kleman Ader na Međunarodnoj električnoj izložbi u Parizu razapeo mrežu žica između zgrade Pariska opera i izložbenog paviljona, postavio više telefona uz samu ivicu pozornice, rasporedio ih bliže gudačima, duvačima i solistima, a zatim posetiocima pružio po dve slušalice kako bi svaki slušalac u oba uha osetio širinu i dubinu zvuka, kao da sedi u loži, a ne stoji u hali udaljenoj nekoliko kilometara.
Zvuk se nije čuvao za kasnije, već prenosio uživo; orkestar zasvira, talas krene kroz bakarne žice i u istom trenu stigne do uha slušaoca.
Telefon koji je Aleksandar Grejam Bel patentirao 1876. godine, dakle samo pet godina ranije, služio je za govor i kratke poruke, ali Ader je u njemu prepoznao sredstvo za prenos operskih arija na daljinu.
Čak je napravio i prvi pravi prostorni doživljaj zvuka: razmestio je telefone levo i desno od scene i time omogućio da se orkestar ne čuje kao jedna zbijena masa, već kao skup instrumenata koji zauzimaju sopstveni prostor, pa slušalac razlikuje gde stoje violine, a gde duvači, i ima utisak da se nalazi usred predstave.
Šta se slušalo?
Publika je slušala opere Šarla Gunoa, Žorža Bizea, Đoakina Rosinija i Đuzepa Verdija, snažne arije, koncerte i dramske komade, pa je čovek mogao da sedi u hotelu, nasloni se u fotelju i zatvorenih očiju prati delo o kojem govori čitav grad.
Od kralja do pretplatnika
U prvim godinama usluga je imala malo korisnika, najpoznatiji je bio portugalski kralj Luís I, koji je preko telefonske veze slušao opere na koje nije stizao da ode lično.
Godine 1890. sistem je pod imenom Théâtrophone postao dostupan široj publici u Francuskoj, aparati su osvanuli u hotelima i kafeima, a pet minuta slušanja koštalo je pedeset santima, što je predstavljalo pristupačnu cenu za svakoga ko ima stalni posao. Vlasnici kućnih telefona kupovali su pretplate na određeni broj minuta, a među redovnim slušaocima našao se i Marsel Prust, koji je sate provodio uz slušalice, prateći predstave iz svoje sobe.
Dolazak radia
Tokom druge decenije dvadesetog veka radio je preuzeo primat, gramofonske ploče su donele muziku u domove bez žica, interesovanje za Teatrofon je počelo da bledi, a 1932. godine usluga je ugašena, ali ideja nije nestala.