Postojalo je vreme kada je ime Japana bilo sinonim za budućnost. Kada ste kupovali Sony, Panasonic, Sharp, Toshibu, Hitachi, Canon, Nikon, Fujitsu, NEC ili Sanyo, znali ste da kupujete najbolje što svet može da ponudi. Japanski fotoaparati bili su standard profesionalne fotografije, Walkman je promenio način na koji slušamo muziku, a japanski televizori, kasetofoni i video-rekorderi važili su za tehnološka čuda.
Od ruševina do vrha sveta
Da bismo razumeli taj uspon, moramo se vratiti u 1945. godinu. Japan je tada bio zemlja u pepelu, bez resursa, pod okupacijom i sa uništenom industrijom. Ipak, umesto da potonu u očaj, Japanci su primenili formulu koja je zapanjila svet. Ključnu ulogu imala je država, tačnije čuveno Ministarstvo međunarodne trgovine i industrije (MITI). Oni nisu čekali da se stvari dese same od sebe, već su planski gradili budućnost.
Raskorak u odnosu na današnje vreme je neverovatan. Krajem osamdesetih godina prošlog veka Japan je bio privredni gospodar planete.
Verovali ili ne, godine 1989. godine, od 50 najvećih i najmoćnijih svetskih kompanija čak 32 su dolazile iz Japana.
Poređenja radi, danas se na toj listi nalazi samo Tojota, dok vrh tabele drže uglavnom Amerikanci i Kinezi. Tadašnji japanski giganti, poput Sonija, Panasonika, Sharpa, Toshibe, Hitachija i Canona, nisu bili samo firme, već simboli nadmoći. Kupovali su kultne američke zgrade i filmske studije, dok su zapadni ekonomisti sa zebnjom učili japanski jezik i njihove metode rada.
Zlatno trojstvo uspeha
Temelj ove moći počivao je na tri stuba. Prvi je bio državni plan, jer se ulagalo isključivo u ono što donosi budućnost. Drugi je bio bankarski sistem. Japanci su bili štedljiv narod, a banke su taj novac usmeravale u industriju kroz povoljne kredite. Treći, i možda najvažniji, bio je sistem doživotnog zaposlenja. Radnik je bio deo porodice, firma mu je pružala sigurnost, a on njoj bezuslovnu vernost. Tako je nastala radna etika kakvu svet do tada nije video.
Pucanje balona i „zombi kompanije“
Sve je delovalo gotovo bajkovito dok krajem osamdesetih nije pukao finansijski balon. Cene nekretnina u Tokiju postale su toliko visoke da je bašta Carske palate, makar teorijski, vredela više nego cela Kalifornija. Kada je taj mehur pukao, usledila je duga ekonomsko tavorenje.
Umesto da dozvole propast neuspešnih firmi, država ih je održavala u životu. Tako su nastale „zombi kompanije“, preduzeća koja formalno postoje, ali ne rastu niti inoviraju, već samo troše resurse. U tom procesu počeo je da se raspada i čuveni sistem doživotnog zaposlenja, a sa njim i vera mladih ljudi u sigurnu i svetlu budućnost.
Galapagoški sindrom i uspon kineskog džina
Dok se Japan borio sa sopstvenim problemima, svet se ubrzano menjao. Nastupila je era interneta i softvera. Japan je upao u zamku poznatu kao „Galapagoški sindrom“. Kao što su se životinje na tim ostrvima razvijale izolovano, tako je i Japan stvarao tehnički savršene uređaje koji su radili isključivo na domaćem tržištu. Imali su telefone sa internetom i digitalno plaćanje čitavu deceniju pre ostatka sveta, ali su, okrenuti sebi, dopustili drugima da preuzmu globalno tržište.
A onda se na horizontu pojavila sila koja više nije želela samo da kopira, već da vlada. Kina. Danas se japanske kompanije ne suočavaju samo sa američkim softverskim divovima poput Applea ili Googlea, već i sa kineskom industrijom koja neumoljivo guta sve pred sobom. Dok su se Japanci godinama usavršavali u izradi savršenog mehaničkog dela, kineske kompanije poput Xiaomija, Huaweija, BYD-a ili TikToka shvatile su da svet želi brzinu, prilagodljivost i softver. Kina je danas ono što je Japan bio osamdesetih godina: agresivna, brza i tehnološki nezaustavljiva, pretvarajući nekadašnje japanske gigante u sporedne igrače koji više ne diktiraju trendove, već pokušavaju da ih sustignu.