Podela dana na dvadeset četiri časa, od kojih svaki ima po šezdeset minuta, odavno je prihvaćena kao opštevažeći svetski standard. Ona se danas doživljava gotovo kao prirodna datost, nalik smeni dana i noći ili toku godišnjih doba. Pa ipak, iza tog privida samorazumljivosti krije se duga istorija ljudskih odluka, religijskih potreba, tehničkih ograničenja i kulturnih kompromisa.
Zašto baš dvadeset četiri časa, a ne deset ili trideset? Zašto se čas deli na šezdeset minuta, a ne na sto? I, najzad, zašto na brojčanicima gotovo svih mehaničkih satova vidimo dvanaest, a ne dvadeset četiri podeoka? Odgovori na ta pitanja vode nas daleko unazad, u svet prvih velikih civilizacija.
Egipatska disciplina: Arhitekte vremena
Ako je sedmodnevna nedelja proizvod sumersko-akadske tradicije, onda podelu dana na časove dugujemo savremenicima te civilizacije, starim Egipćanima. Egipat se, za razliku od Mesopotamije, vrlo rano odlikovao snažnom centralizacijom i razvijenom birokratijom.
Upravo ta organizaciona disciplina omogućila je Egipćanima da već u XXVII veku pre nove ere započnu gradnju monumentalnih piramida. Prva među tim građevinama, stepenasta piramida faraona Džosera (vladao približno 2670–2650. pre n. e.), nastala je pod rukovodstvom velikog graditelja Imhotepa (XXVII vek pre n. e.). Takvi poduhvati zahtevali su preciznu kontrolu rada: bilo je potrebno znati kada počinje i kada se završava smena, koliko traje radni deo dana, i kako ga podeliti.
Religijski impuls i kult Sunca
Još snažniji motiv dolazio je iz religije. Dok su u Mesopotamiji ključnu ulogu imali bogovi kao planetarne sile noćnog neba, u Egiptu je središnje mesto zauzimalo Sunce i njegov dnevni ciklus. Kult Sunca, oličen u božanstvu Ra, zahtevao je svakodnevne obrede u tačno određenim trenucima dana, ne samo pri izlasku i zalasku Sunca.
Evolucija podele: U doba Starog carstva dan je podeljen na dvanaest delova, a u Srednjem carstvu isto je učinjeno i s noći. Razlog za broj dvanaest najverovatnije leži u analogiji s dvanaest meseci godine i približno dvanaest lunarnih ciklusa.
Problem nejednakih časova
Egipatska logika podele na dvanaest dnevnih i dvanaest noćnih časova preuzeta je u čitavom mediteranskom svetu, od Grka do Rimljana. Međutim, ti časovi su bili nejednaki: bili su isti unutar jednog dana, ali su se menjali tokom godine jer odnos svetlog i tamnog dela dana nije stalna veličina.
Takav sistem je u Evropi opstao iznenađujuće dugo, ponegde sve do početka XIX veka. Čak su i prvi mehanički satovi u manastirima morali da se stalno prilagođavaju sezonskim promenama dužine dana kako bi ispratili hrišćanski molitveni ciklus.
Instrumenti merenja: Od senke do vode
Kako su stari narodi uopšte određivali te granice?
-
Sunčani satovi i obelisci: Već u trećem milenijumu pre nove ere koriste se sunčani satovi. U Novom carstvu masovno se podižu obelisci, monumentalni kameni stubovi koji su služili kao javni časovnici.
-
Vodeni satovi (Klepsidre): Sredinom drugog milenijuma pre nove ere nastaju uređaji koji više nisu zavisili od Sunca. Najstariji poznati primeri postavljeni su za vreme faraona Amenhotepa III (vladao približno 1388–1351. pre n. e.) u hramu Amona Ra u Karnaku. Njihov izumitelj bio je dvorski inženjer Amenemhet (približno XVI–XV vek pre n. e.).
Vavilonsko nasleđe i grčka nauka
Slični uređaji pojavljuju se nezavisno i u Mesopotamiji, gde se dan i noć dele na po šest časova. Upravo iz te vavilonske tradicije potiče šezdesetični sistem, koji će kasnije imati ključnu ulogu u podeli kruga, a posredno i vremena.
Grci su egipatsku podelu preuzeli i personifikovali je kroz boginje Hore. Ipak, naučni proboj pravi Hiparh (oko 190 – 120. pre n. e.) u II veku pre nove ere, koji prvi predlaže podelu dana na dvadeset četiri jednaka časa. Njegova ideja bila je ispred svog vremena i na opšte prihvatanje čekala je skoro dve hiljade godina.
Rađanje minuta i sekundi
Tek u rimsko doba, u delu Almagest autora Klaudija Ptolemeja (oko 100 – 170. n. e.), pojavljuju se pojmovi minuta i sekunde, ali ne kao mere vremena, već kao matematičke jedinice (delovi stepena kruga).
Prvi koji je minute i sekunde upotrebio u vremenskim proračunima bio je učenjak Al-Biruni (973–1048) oko 1000. godine. No, sve dok mehanički satovi nisu nametnuli jednake časove, takva preciznost ostajala je čista teorija.
Mehanička revolucija i atomsko doba
Prelom nastaje s pojavom mehaničkih satova. Rani razvoj ovih mašina često se vezuje za papu Silvestra II (približno 946–1003), poznatog i kao Gerbert iz Aurijaka, čoveka čije su naučne strasti bile tolike da su o njemu ispredane legende kao o čarobnjaku.
-
Od XIII veka: Gradske kule sa satovima polako uvode diktaturu jednakih časova.
-
XVII vek: Minutna kazaljka postaje standard zahvaljujući naučnicima kao što su Kristijan Hajgens (1629–1695) i Robert Huk (1635–1703).
-
XVIII i XIX vek: Razvoj navigacije i vojne tehnike uvodi sekundnu kazaljku u širu upotrebu.
Konačno, u XX veku, sekunda biva strogo definisana u okviru SI sistema kao fizička konstanta, vezana za oscilacije atoma cezija-133. Time se zatvara krug započet u senci egipatskih obeliska.
Naše vreme, precizno do milijarditog dela sekunde, i dalje nosi u sebi tragove religije, astronomije i administracije drevnih svetova. Ono što danas izgleda kao neutralna, prirodna mera, zapravo je dubok i slojevit dokument ljudske istorije.