Otvaranje veb stranice deluje kao trivijalan svakodnevni zadatak: ukucamo adresu u pregledač, pritisnemo Enter i sadržaj se pojavi pred nama. Ipak, u pozadini se odvija niz sofisticiranih operacija koje zajedno omogućavaju da se sadržaj sa udaljenog servera prikaže na našem ekranu u svega nekoliko stotinki sekunde.
1. Unos URL-a: pregledač analizira šta zapravo treba da uradi
Korisnik unosi adresu: https://internetzanatlija.com
Pregledač odmah prepoznaje tri komponente koje određuju dalji tok komunikacije: protokol HTTPS, koji jasno signalizira da se očekuje bezbedna, šifrovana razmena podataka; naziv domena internetzanatlija.com, koji predstavlja ljudima razumljivo ime sajta; i eventualnu putanju do konkretne stranice (recimo, /category/vestacka-inteligencija/), ako nije reč o samoj početnoj stranici. Ove informacije omogućavaju pregledaču da odredi i vrstu veze i krajnju lokaciju sa kojom treba da komunicira.
2. DNS: kako pregledač pronalazi IP adresu iz naziva domena
Računari na internetu međusobno ne komuniciraju preko imena kao što je internetzanatlija.com, već koriste numeričke oznake zvane IP adrese, koje predstavljaju preciznu lokaciju servera u globalnoj mreži. Zbog toga pregledač mora da obavi DNS rezoluciju, odnosno postupak pretvaranja imena domena u njegovu IP adresu.
Ovaj proces obavlja DNS pronalazač (eng. resolver), specijalizovana usluga čiji je zadatak da, ako odgovor nije u lokalnom kešu, pronađe IP adresu raspitujući se kroz hijerarhiju DNS servera.
DNS (Domain Name System) je globalni, distribuirani sistem koji služi kao telefonski imenik interneta: kada pregledač traži IP adresu nekog domena, DNS pronalazač proverava najpre lokalne keševe, u pregledaču, u operativnom sistemu, u ruteru i kod internet provajdera, a zatim, ukoliko tamo ne pronađe odgovor, započinje rekurzivno pretraživanje. To uključuje kontaktiranje root DNS servera, koji daju informaciju o tome ko upravlja glavnim domenima ( .com, .rs itd…), zatim TLD (top level domain) servera, i na kraju autoritativnog DNS servera koji sadrži tačnu IP adresu za domen. Tek kada se ova adresa dobije, pregledač može da započne komunikaciju sa pravim serverom.
3. TCP handshake: kako klijent i server uspostavljaju pouzdanu vezu
Nakon što sazna IP adresu, pregledač mora da uspostavi vezu sa serverom koristeći TCP, protokol koji obezbeđuje pouzdanu razmenu podataka. Proces počinje tzv. TCP trostrukim rukovanjem (3-way handshake).
To rukovanje se sastoji iz tri koraka:
- SYN (Synchronize): klijent šalje serveru paket kojim započinje uspostavljanje veze i predlaže početne parametre komunikacije.
- SYN-ACK (Synchronize-Acknowledge): server potvrđuje prijem poruke i uzvraća sopstveni predlog sinhronizacije.
- ACK (Acknowledge): klijent potvrđuje da je primio i prihvatio serverov odgovor.
Ovaj proces služi tome da se oba učesnika dogovore o parametrima komunikacije i obezbede pouzdanu isporuku paketa pre nego što dođe do bilo kakvog prenosa sadržaja.
4. TLS: stvaranje bezbednog, šifrovanog kanala
Pošto je URL počeo sa https, pregledač mora da formira i TLS sesiju, koja šifruje sve podatke između korisnika i servera. Ovo sprečava treće strane, uključujući internet provajdera, vlasnika Wi-Fi mreže ili napadača koji presreće saobraćaj, da pročitaju sadržaj komunikacije.
Tokom TLS (Transport Layer Security) rukovanja, pregledač najpre proverava identitet servera pomoću digitalnog sertifikata, kojim server dokazuje da je zaista vlasnik domena internetzanatlija.com. Zatim sledi dogovor oko verzije TLS protokola i šifarskih algoritama, posle čega se prelazi na razmenu privremenih kriptografskih ključeva.
U modernim implementacijama koristi se Ephemeral Diffie–Hellman (DHE/ECDHE), algoritam koji omogućava klijentu i serveru da nezavisno izračunaju zajednički tajni ključ, bez potrebe da ga ikada direktno šalju preko mreže. Ovaj metod obezbeđuje perfect forward secrecy, što znači da čak i ako bi neko kasnije došao do serverovog privatnog ključa, ne bi mogao da dešifruje prijašnje sesije.
Kada se ovaj sesijski ključ uspostavi, sav dalji saobraćaj odvija se kroz šifrovani tunel.
5. HTTP: kako pregledač traži sadržaj od servera
Nakon što je kanal bezbedan, pregledač šalje serveru HTTP GET zahtev.
HTTP (HyperText Transfer Protocol) je standardni protokol za razmenu veb sadržaja, njime klijent kaže:
„Pošalji mi HTML dokument za početnu stranicu domena internetzanatlija.com.“
Zahtev sadrži i dodatne informacije, kao što su: tip pregledača (User-Agent), preferirani jezik, kolačiće, keš zaglavlja, tipove sadržaja koje klijent može da prihvati.
Ovi podaci serveru omogućavaju da personalizuje odgovor i optimizuje isporuku.
HTTPS je, jednostavno rečeno, HTTP koji se prenosi preko šifrovanog TLS tunela, te zato pruža sigurnost.
6. HTTP odgovor: server šalje HTML, CSS i JavaScript
Server obrađuje zahtev i vraća HTTP odgovor koji sadrži:
- Status kod 200 OK (ako je sve uspešno)
- HTML dokument — strukturu stranice
- CSS datoteke — pravila stila i rasporeda elemenata
- JavaScript datoteke — skripte koje omogućavaju interakciju
U HTML-u se često nalaze reference na dodatne resurse (slike, fontovi, skripte), pa pregledač naknadno šalje druge GET zahteve kako bi preuzeo sve potrebne elemente stranice.
7. Kako pregledač priprema prikaz: DOM, CSSOM, render stablo
Nakon prijema sadržaja, pregledač ulazi u fazu rada poznatu kao rendering pipeline.
HTML se parsira i pretvara u DOM stablo (Document Object Model), hijerarhijsku strukturu svih elemenata na stranici. CSS se parsira u CSSOM stablo (CSS Object Model), model pravila koji određuje kako svaki element treba da izgleda. DOM i CSSOM se spajaju u render stablo, koje sadrži samo elemente koji će zaista biti prikazani.
Sledi faza raspoređivanja, u kojoj pregledač izračunava položaj, dimenzije i raspored svakog elementa. Na kraju dolazi faza crtanja, gde se elementi pretvaraju u piksele i iscrtavaju na ekranu.
Tokom ovog procesa izvršavaju se i JavaScript skripte, koje mogu menjati DOM i ponovo pokretati delove renderovanja, što omogućava dinamičke efekte i modernu interaktivnost sajta.
8. Keširanje: brzina pri narednoj poseti
Pregledač i server kroz HTTP zaglavlja dogovaraju koliko dugo određene datoteke smeju da se čuvaju u lokalnom kešu. To omogućava da se pri sledećoj poseti mnogi elementi, poput CSS-a, slika ili DNS zapisa, učitaju lokalno, bez dodatnih zahteva, što značajno ubrzava otvaranje stranice.