Ako se bavite izradom i testiranjem API-ja, treba da znate da postoje dva glavna formata prenosa podata:
XML – koji se koristi u SOAP (uvek) i REST zahtevima (ređe),
JSON – koristi se u REST zahtevima
XML je skraćenica od Extensible Markup Language , koja znači proširivi jezik za označavanje. Koristi se čuvanje i prenos podataka. To je format koji preporučuje WWW konzorcijum.
Kratak opis XML-a je da su to informacije uvijene u tagove. Tagovi nisu predefinisani kao u HTML-u već to može biti bilo šta. Svaki element mora biti zagrađen tagovima, svaki tag se nalazi u uglastim zagradama, i može biti otvarajući i zatvarajući.
Ako između tagova nema ničega, onda je to prazan tag.
Unutar jednog taga može biti više njih. Pravilna sintaksa je i da, ako se tag otvori unutar taga, mora i da se zatvori u njemu.
Svaki dokument počinje sa jednom korenim elementom iz koga se izvode elementi potomoci.
Struktura je hijerarhijska, tako da imamo jedan glavni element, njegove potomke, koji su parnjaci, pa njihove potomoke i tako sve do kraja.
Kod elemenata je takođe karakteristično što oni imaju svoje atribute, koji ih bliže određuju.
Oni su izlistani u početnom tagu. Posle imena atributa sledi znak jednako, pa vrednost atributa koja je uvek u navodnicima.
Pošto se lako čita i otvara u bilo kom tekst-editoru, XML je praktičan i za ljude i za aplikacije. Zbog toga se koristi u veb-razvoju, mobilnim aplikacijama, bankarskim sistemima i API-jima.
Najvažnije pravilo je da svaka oznaka mora da bude lepo ugnježđena i zatvorena — ako nije, fajl neće važiti. Iako zna da bude opširan i veći od JSON-a, XML se koristi jer je pouzdan.
Više informacija možete pronaći ovde: