Razvoj informacionih tehnologija temeljno je promenio način na koji radimo, komuniciramo i razmenjujemo informacije, ali način na koji biramo predstavnike vlasti ostao je gotovo isti. I dalje se sve svodi na odlazak do biračkog mesta jednom u nekoliko godina i zaokruživanje broja na papiru. Posle toga preostaje nam da posmatramo kako izabrani političari sprovode svoja obećanja, ili od njih odustaju, dok naše negodovanje uglavnom ostaje bez odjeka sve do narednog izbornog ciklusa.
Dodatni problem javlja se onda kada nijedan ponuđeni program ne odgovara u potpunosti našim stavovima, ili kada znamo da kandidat za koga bismo želeli da glasamo nema realne šanse. Tada se često odlučujemo za takozvano manje zlo, što teško da može da se nazove zadovoljavajućim rešenjem. Nije stoga čudno što mnogi ocenjuju da je savremena predstavnička demokratija u krizi i da zahteva osavremenjivanje.
Šta je elektronska demokratija?
U tom kontekstu sve češće se pominje pojam elektronske demokratije. Ona ne znači samo elektronsko glasanje, komunikaciju sa političarima putem društvenih mreža ili dostupnost dokumenata na internetu. Njena suština leži u ideji stalne i dvosmerne komunikacije između države i građana, kao i u mogućnosti da građani neposredno učestvuju u odlučivanju o zakonima i drugim važnim pitanjima.
Takav model podseća na principe direktne demokratije kakva je postojala u antičkoj Grčkoj, ali prilagođene savremenom digitalnom okruženju.
Kako bi to moglo da izgleda u praksi?
Zamislimo, na primer, da jedan grad treba da odluči kako će potrošiti milion dinara iz budžeta. Umesto da odluku donese uski krug izabranih predstavnika, pravo glasa dobili bi svi punoletni stanovnici. Bez potrebe da fizički prisustvuju sednicama skupštine, građani bi mogli da se prijave na bezbednu onlajn platformu, iznesu predloge, komentarišu tuđe ideje i, nakon javne rasprave, glasaju o konačnom rešenju.
Teme za razmatranje mogle bi da pokreću i sami građani. Neko bi, recimo, predložio premeštanje dečjeg parka zbog saobraćajnih problema u okolini, drugi bi izneli argumente za i protiv, a odluka bi bila doneta na osnovu većinskog stava zajednice. Tehnološke prepreke za takav model danas gotovo da ne postoje, jer savremeni sistemi omogućavaju istovremenu komunikaciju velikog broja ljudi.
Iskustva iz sveta
U pojedinim zapadnim zemljama već se eksperimentiše sa određenim oblicima elektronske demokratije, uglavnom na lokalnom nivou. Rezultati su za sada neujednačeni. Negde su rasprave bile sadržajne i korisne, a odluke transparentnije. Drugde su diskusijama dominirali stranački aktivisti, interesovanje građana bilo je slabo, ili su se rasprave usmeravale ka sporednim temama.
Uspeh u velikoj meri zavisi od pažljivo osmišljenog sistema, njegove bezbednosti i poverenja koje građani imaju u institucije.
Zašto još nije zaživela?
Uprkos tehnološkim mogućnostima, elektronska demokratija još uvek nije zaživela u punom obimu. To je šteta, jer bi veće i neposrednije učešće građana u odlučivanju moglo da ojača poverenje u institucije i smanji jaz između vlasti i društva. Ostaje otvoreno pitanje da li smo kao zajednica spremni za takav iskorak, ali je izvesno da rasprava o novim modelima demokratskog odlučivanja tek predstoji.